Institucije države u stanju mirovanja

Piše: Nedim Hrbat

Iako državna vlast nema efektivnu kontrolu nad svojom administrativnom jedinicom, entitetom RS, to ne znači da je država Bosna i Hercegovina lišena odgovornosti da se ponaša kao suvereni subjekt u međunarodnim odnosima.

Suverenitet nije samo teoretski koncept, već i konkretna praksa – odgovarati na izazove, štititi svoje nadležnosti, komunicirati prema vani ili jasno reagovati kad se državni integritet dovede u pitanje.

U tom svjetlu, izostanak brze i ozbiljne reakcije državnih vlasti nakon skandala u Narodnoj skupštini entiteta RS gdje je, po političkom nalogu Milorada Dodika, njemačka ministrica za ekonomsku saradnju i razvoj Ana Lurman proglašena nepoželjnom osobom i kasnije javno vrijeđana, predstavlja duboko zabrinjavajući institucionalni i diplomatski propust.

Ponašanje Milorada Dodika i skupštinske većine u RS nije iznenađenje. To je već ustaljena politička matrica koja počiva na kontinuiranoj proizvodnji kriza, sukobima s međunarodnim predstavnicima i pokušajima redefinisanja nadležnosti unutar države. 

S obzirom na kontinuitet tog ponašanja, ono više ne može biti tretirano kao incident. To je sistem, širi obrazac koji teži postepenom brisanju granice između entitetske autonomije i državnog suvereniteta.

Ono što jeste iznenađenje ili tačnije, razočaranje, jeste izostanak brze institucionalne reakcije na državnom nivou. U ovakvim slučajevima ne traži se politička snaga, hrabrost, konsenzus, već minimum diplomatskog refleksa, osuda ili barem diplomatska izjava članova Predsjedništva BiH ili MVP-a.

Ako su Dodikovi postupci očekivani, onda je njihova šutnja bila poražavajuća.

Ta duga, preduga šutnja, međutim, nije tek praznina, ona je simptom.

Ona se ne može opravdati ili racionalizovati tvrdnjom da državni vrh nema uticaj na entitet RS. To nije poenta. Poenta je da ni u domenu vlastitih ustavnih nadležnosti, vanjske politike, institucije države nisu bile u stanju ili voljne da brzo reaguju.

Kad država ne reaguje na poniženje, ona ne pokazuje staloženost. Ona pokazuje pasivizaciju.

Ona ne signalizira stabilnost. Ona signalizira odustajanje. Odustajanje od uloge, od odgovornosti, od same ideje da postoji kao funkcionalni subjekt, svojevrsni pristanak na vlastitu irelevantnost.

To ne znači da država formalno ne postoji već da praktično nestaje. I to ne pod pritiskom, već uz vlastiti pristanak.

Naprosto, država poručuje da više ne računa na samu sebe. Da pristaje biti fikcija, forma bez sadržaja, institucija bez glasa, zastava bez poruke.

A kad država počne šutjeti o sebi, ne preostaje mnogo da u toj tišini i nestane.

(Preporod.info)