Primjeri muslimanskog morala: Dokle bi Meho stigao

Kakve su jake i velike moralne vrijednosti posjedovali naši preci najbolje svjedoči slijedeća priča. „Na jednoj maloj željezničkoj stanici u Bosni zaustavio se voz da predahne. Na prozoru prve klase pojavi se odmah jedan putnik u želji da nekoga pošalje po vodu, jer sudeći mu po rumenilu lica i znoju, biće da mu je dodijala vrućina i žeđ. Među svjetinom, koja se radoznalo motala po malom peronu spazi jednog siromaha i mahnu mu rukom. Meho- tako se zvao siromah, radosno dotrča pod prozor od vagona i umiljato upita čime bi mogao poslužiti. Jadno je izgledao u pohabanom odijelu, a bljedoća koštunjavog lica odavala je da odavno ništa nije masnoga pojeo.

Dok se Meho progurao do tezge i dok je uspio da kupi vodu, voz je već bio krenuo. Trčao je za njim svom snagom i jedva pri izlazu iz stanice dostigao je posljednji vagon držeći dušu u nosu. 

„ Evo ti banka, idi mi kupi jednu bocu mineralne vode“, reče mu stranac- putnik i baci mu na dlan srebrenjak. Meho brzo otrča mašući truljavim ostatkom tura od čakšira i nestade među svjetinom. Stranac ga izgubi iz vida. Brišući znoj ludo mu nahrupiše sumnjive misli da se Meho i možda neće uopće vratiti. Ko zna, možda siromah dočepao se banke, putnik- stranac, ne zna ko je i šta je, a i voz će poći, pa kome da odgovara i polaže račun. Za tu banku može dobro preživjeti jedan dan, a Bog zna da li bi toga dana mogao išta zaraditi. I voz uistinu pođe, a Mehe još nema.
Barem da se napio vode, ne bi žalio banke. Tako je stranac razmišljao i kad vidi da voz uzima pravi tempo i da već izlazi iz stanice, povuče se s prozora i sjedne sav usopljen od žeđi.
Kada se voz ponovo zaustavio na slijedećoj stanici stranac je već sasvim zaboravio na Mehu i banku i tek što je htio da ponovo ustane na prozor da bi nekog drugog zamolio za vodu, otvoriše se vrata od kupea. Uđe kondukter noseći u ruci bocu mineralne vode. „Vi ste gospodine poručili ovi vodu?“- pita kondukter. „Da. Jesam- odgovori začuđeno stranac. „Izvolite. Tu vam je i kusur, jer ste dali banku“- reče kondukter.
Dok se Meho progurao do tezge i dok je uspio da kupi vodu, voz je već bio krenuo. Trčao je za njim svom snagom i jedva pri izlazu iz stanice dostigao je posljednji vagon držeći dušu u nosu. Srećom na platformi je bio kondukter koji je preuzeo bocu i novac. Tako Mehi nije bilo suđeno da nešto zaradi, jer sam tu malu uslugu nije smio naplatiti, ali je bio neopisivo zadovoljan što je ipak uspio da žednog stranca naponji.
Megin gest je uistinu bio gest kulturnog čovjeka. S takvim kvalitetima čovjeka, Meho bi bio najplemenitiji Evropejac, samo da je imao prilike i sreće da se obrazuje i školuje.