MAJKA SREBRENICA

Uzalud nagnuta nad zdencem duše
tragam za suncem vabeći osmijeh
što tako je davno igrao na mojim usnama.

K'o žedna zemlja
Usne mi od jauka ispucale...
Žeđ duše kao plima i oseka na gargašama ove naše sudbine
izjeda me svojim mjenama
trga svojim zupcima,
tamo i ovamo,
svaku nit mi ponaosob odvaja...

A kad sve utihne, mine,
duša se daškom života napoji,
valja mi k'o prelja u prste pljucnut
i te niti u pređu presti,
pređu u klupka motati,
u klupka igle zadjenuti
i džemper plesti za njihove kosti.

jedan džemper za moga Nisada,
jedan džemper za moga Ismeta,
jedan džemper za moga Hamida,
jedan džemper za moga Mustafu,
jedan džemper za moga Ahmeda,
jedan džemper za moga Šefku,
jedan džemper za moga Sulju,
jedan džemper za moga Adema,
jedan džemper za moga Šaćira,
jedan džemper za moga Muju,
jedan džemper za moga Edina,
jedan džemper za moga Samira,
jedan džemper za moga Behrema,
jedan džemper za moga Amira,
jedan džemper za moga Ramiza,
jedan džemper za moga Refika,
jedan džemper za moga Atifa,
jedan džemper za moga Muniba,
jedan džemper za moga Hasiba,
jedan džemper za moga Hajrudina,
jedan džemper za moga Džemala,

Ko mati moja Hadžera strepim nad kostima djece rođene, u kamenu svog bola
bez zemlje u koje bih ih uvila...

Treperavo trčim smetena i izgubljena
sa Safe na Mervu,
iz Bosne u nebosnu,
dozivam vraga imenima njegovim:
Mihajlo, je l' ti srce smireno kad moj drhat ugledaš?
Miladine, je l' ti duši široko kad mojih sinova nema?
Radovane, što kolo ne povedeš, sad ti niko ne smeta?
Pero, jesi li manje ćorav otkad ih ne gledaš?
Petko, Rajko, Branko, Neđo…
je l' vam u duši granulo?
Osjećate li slobodu, il' strepite od šušuta lišća srebreničkih polja,
zazirete li od proljeća u strahu da djeca moja, cvjetovi moje duše,
ne niknu iz svojih dunjalučkih grobnica!?
Bojite li se kletve i suze majčine
što svakim dahom kane
i svakim treptajem Boga zaziva?

evo kosti natkoljenice moga hitrog Džemala,
evo skeleta moga dojenčeta,
evo haljinke moje snahe Emke,
evo prstena mog djevera Hamdije,
evo deset hiljada nevinih duša,
ispod svakog busa,
gdje kolac zabodeš da krv šikne,
kad vode se napiješ,
iz njihovih usta će da poteče,
plug kad upregneš,
zemlju da preoreš,
njihove kosti ćeš da izoreš,
i djetetu svom zalogaj kad daš
s njihovih kostiju znat ćeš da je uzrio...

Ja nemam dijete da mu za pleća se sklonim,
nit' brata da se na njeg oslonim,
nit' muža da ga ponosno pogledam,
nit' djevera da ga zamolim,
nit' snahe da ME ispomogne,
nit' šćeri da je zakunem,
imam čvrstu Božiju riječ
i svoju tešku zakletvu:

DA NE ZABORAVIM, DA NE OPROSTIM,
DA PROKUNEM!

džemper za moga Nisada dat ću Atifu u ljutu Krajinu,
džemper za moga Ismeta Arifu u kršnu Hercegovinu,
džemper za moga Hamida Fatimi u Cersku,
džemper za moga Mustafu Ševkiji u Goražde,
džemper za moga Ahmeda Taibu u Travnik,
džemper za moga Šefku Tariku u Sarajevo,
džemper za moga Sulju Harisu u Zenicu,
džemper za moga Adema Abidu u Tuzlu,
džemper za moga Šaćira Harunu u Tešanj,
džemper za moga Muju Halilu u Gradačac,
džemper za moga Edina Hajri u Visoko,
džemper za moga Samira Nezimu u Maglaj,
džemper za moga Behrema Aliju u Brezu,
džemper za moga Amira Hajdaru u Minhen,
džemper za moga Ramiza Selimu u Bruklin,
džemper za moga Refika Samri u Australiju,
džemper za moga Atifa Husejnu u Belgiju,
džemper za moga Muniba Redži u Holandiju,
džemper za moga Hasiba Fudi u Italiju,
džemper za moga Hajrudina zaovi Emši u Dansku,
džemper za moga Džemala ponijet ću sutra u Potočare
u njemu su moje zakletve, moja sjećanja,
on je moja zastava, moja dova i moj vasijet.

Zaogrnite se džemperima moje duše
gdje god da ste,
djecu svoju u njih obucite i uza se pribijte
imenom ih njihovim zovnite
i mlijekom majčinim zakunite:

DA SE NE ZABORAVI!
NIKAD NIKOM NE PONOVI!

Autor: Esad Bajić


(BIR.ba)