Evropa i muslimani: Brojke i strahovi

Ipak, postoji i druga strana tih promena na fonu moralne panike, a to je prihvatanje građana muslimanskog porekla kao ravnopravnih sa Evropejcima, što se posebno vidi na primeru izbora početkom maja 2016. Sadika Kana za gradonačelnika Londona, prvom takvom slučaju u evropskoj istoriji.

Međutim, već u junu 2016. Brexit je opomenuo EU, da je glas onih koji se protive njenom opstanku i proširenju – prilično jak. U stvari, analitičari smatraju da je referendum u Ujedinjenom Kraljevstvu bio samo formalno u vezi članstva te zemlje u Uniji, dok je u centru pažnje bilo pitanje migranata, rasprava koju je pratila izrazito ksenofobična retorika.

BROJKE I STRAHOVI

U novoj geopolitičkoj zoni interesa EU, od Sarajeva do Istanbula, nalaze se države sa velikim brojem muslimanskog stanovništva. Prema istraživanju organizacije Pew Research Center urađenom 2010. godine, u evropskim državama muslimana ima 44,1 miliona, što je oko 6 odsto od evropske populacije. Ovo istraživanje pokriva Evropu i Rusiju, bez Turske. Najveća muslimanska zajednica je u Rusiji i broji oko 14 miliona muslimana, dok pojedinačno na Starom kontinentu najbrojniju muslimansku zajednicu ima Francuska – 4,7 miliona (7,5 odsto) i Nemačka – 4,8 miliona (oko 6 odsto). U Evropskoj uniji muslimanska zajednica broji preko 18 miliona pripadnika, dok je prema podacima CIA Factbook u bivšim komunističkim državama – BiH, Srbiji, Kosovo (de fakto), Albaniji i Makedoniji – oko 6,5 miliona.

          Najveća muslimanska zajednica u Južnoj Evropi je u Turskoj, koja broji oko 80 miliona. Znači, u zoni interesa Evropske unije (bez Rusije) nalazi se oko 110 miliona muslimana, ne računajući one koji su došli poslednjih godina u velikoj emigraciji, uglavnom sa Bliskog istoka.

Strahovi u Evropi od stalnog dotoka emigranata, od radikalnog islama, a posebno od terorizma nikako ne ide u prilog tezi da je ova nova, geopolitička zona interesa EU, Zapadne Evrope i realna. Britanski novinar pakistanskog porekla Sarfraz Manzur za International New York Times piše da je nakon referenduma o izlasku Ujedinjenog Kraljevstva iz EU, u toj zemlji nastao „rat kultura“, odnosno neka vrsta sukoba generacija, gde „mlađi, bolje obrazovani ljudi, koji žive u gradovima i često putuju vide svet mnogo drugačije od ostalih u državi“. Manzur smatra da je jedan od glavnih uzroka pobede onih koji su na Bregzitu glasali „za“ – pitanje migranata i ksenofobična propaganda.

Kad je reč o proširenju EU na muslimanske države, a posebno Tursku, u izjavama evropskih lidera je još manje diplomatskog takta i verbalnog uvijanja. Veoma direktan je još 2002. godine bio bivši francuski predsednik Valeri Žiskar Desten, koji je rekao da „Turskoj uopšte ne treba dozvoliti da se integriše u EU“. Stav da će „integracija Turske u EU biti pobeda ekonomije nad kulturom“, pripada papi Benediktu XVI Jozefu Racingeru, koji je te reči izrekao još kao kardinal 2004. godine, pre nego što je postao glava Svete stolice.

Mnogo dalje u tom pravcu otišli su lideri Srednje Evrope, odnosno Višegradske grupe. Vodeće političke elite Mađarske, Poljske i Slovačke otvoreno kontriraju Briselu i Nemačkoj u vezi kvota za raspodelu izbeglica iz Sirije. 

Cijeli tekst u printanom izdanju